Приредио: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 19. ОКТОБРА (СРНА) - Европска унија има већи утицај на свјетској позорници када говори јединственим гласом о питању међународних послова, а трговински преговори су добар примјер - напомиње Паскал Фонтен.

На пољу одбране свака земља остаје суверена, било да је члан НАТО-а или неутрална. Међутим, земље чланице ЕУ развијају војну сарадњу за потребе миротворних мисија.

Због историјске и географске близине јужни Медитеран и Африка су подручја на која ЕУ веома обраћа пажњу (политике помоћи за развој, трговински прерогативи, помоћ у храни и људска права).

Европска унија је у економском, трговинском и монетарном смислу постала велика свјетска сила. Има оних који ЕУ описују као економског дива, али као"политичког патуљка". То је претјеривање.

Она има значајан утицај у Свјетској трговинској организацији (СТО) и специјализованим организацијама Уједињених нација и на свјетским самитима о животној средини и развоју.

Ипак, тачно је да земље чланице и у дипломатском и у политичком смислу треба да учине још много тога да би могле јединствено да наступају у питањима као што су мир и стабилност, тероризам и Средњи исток, односи са САД и улога Савјета безбједности УН.

Земље ЕУ задржавају пун национални суверенитет над својим оружаним снагама. Њихови одбрамбени системи су чврсто у рукама националних влада, а једине везе између њих стварају савези, као што је НАТО.

Заједничка спољна и безбједносна политика (ЦФСП) и Европска безбједоносна и одбрамбена политика (ЕСДП) - предвиђене уговорима из Мастрихта (1992. године), Амстердама (1997. године) и Нице (2001. године) - дефинишу основне задатке ЕУ у области одбране.

ЕУ је на тој основи створила свој "други стуб" - политичку област у којој се о акцијама одлучује међународним договором и у коме Комисија и Парламент имају мању улогу.

Одлуке се доносе консензусом, а свака земља појединачно може да се уздржи од гласања.

Прошло је више од пола вијека од завршетка хладног рата - Русија сад има ново опредјељење и бивше комунистичке земље придружиле су се НАТО-у и ЕУ скоро истовременено.

Европски континент се уједињује мирним путем, а европске земље заједнички се боре против међународног криминала, као што је, на примјер, кријумчарење људи и прање новца.

Увећана ЕУ је успоставила организован партнерски однос са својим сусједима, од којих неки немају изгледа да се придруже ЕУ- бар у средњорочној перспективи.

САД прихватају да се за војне акције, у које не желе да буде укључена Европа, могу да користе одређени логистички капацитети НАТО-а, као што су обавјештајни подаци, комуникације, командне и саобраћајне могућности.

Напади на Вашингтон и Њујорк 11. септембра 2001. године и бомбардовање Мадрида 2004. године и Лондона 2005. године, те терористичко насиље које је од тада погодило многе дијелове свијета умногоме су промијенили стратешку ситуацију.

Европске земље остварују тјешњу сарадњу у размјени информација које ће помоћи да се избјегну такви напади. Пошто је борба против тероризма глобални приоритет, Европа данас излази из оквира својих традиционалних савеза и сарађује не само са САД већ и са многим другим земљама у свијету у подршци демократији и људским правима.