Приредио: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 17. ОКТОБРА (СРНА) - Отварање унутрашњих граница између земаља чланица ЕУ је од врло опипљиве користи за обичне људе, пошто им омогућава да слободно путују, без подрвгавања граничним контролама - истиче Паскал Фонтен.

Међутим, ова слобода унутрашњег кретања мора ићи руку под руку са повећаним контролама на спољним границама ЕУ како би се ефикасно изборили са препродајом људи и дрога, организованим криминалом, илегалним имиграцијама и тероризмом.

Земље ЕУ сарађују на пољима полиције и правде како би Европу учинили безбједнијом. Европски грађани имају право да живе у слободи, без страха од прогона или насиља, било гдје у ЕУ.

Па ипак, међународни криминал и тероризам спадају у проблеме који данас највише забрињавају Европљане.

Интеграције на пољима правде и унутрашњих послова нису биле предвиђене Уговором којим је успостављана Европска заједница.. Али временом је постало јасно да слобода кретања мора да подразумјева исту заштиту и исту правду за све у свим дијеловима ЕУ.

Тако да су области слободе, сигурности и правде креирани постепено током година кроз амандмане оригиналном Уговору, кроз Јединствени европски акт, Уговором о ЕУ (Уговор из Мастрихта) и Амстердамским уговором.

Лична слобода кретања унутар ЕУ отвара проблеме безбједности у владама земаља чланицама, јер више не постоји унутрашња контрола на унутрашњим границама ЕУ. Због тога је било неопходно да се на спољним границама ЕУ уведу посебне мјере безбједности.

А пошто се слобода кретања у Унији примјењује и на криминалце, националне полицијске снаге и правосудни органи ЕУ морају заједнички да раде у борби против међународног криминала.

Један од најзначајнијих корака да би се олакшао живот путницима у ЕУ предузет је 1985. године, када су владе Белгије, Француске, Њемачке, Луксембурга и Холандије у градићу Шенген на граници Луксембурга потписале међусобни споразум.

Оне су се сагласиле да укину контролу путника - без обзира на њихову националност – на својим заједничким границама, ускладе мјере контроле на границама са земљама које не припадају ЕУ и уведу заједничку политику виза.

Оне су тако створиле територију без унутрашњих граница познату као Шенгенско подручје.

Шенгенски пакет и сви закони који су проистекли из ових споразума постали су од тада саставни део Уговора ЕУ, а шенгенско подручје се постепено шири. До 2006. године, шенгенска правила су почела да се у потпуности примјењују на Исланду и у Норвешкој, као и у 13 земаља ЕУ (Аустрија, Белгија, Данска, Финска, Француска, Њемачка, Грчка, Италија, Луксембург, Холандија, Португалија, Шпанија и Шведска).

Када се 2004. године придружило још 10 нових земаља, дато им је седам година да испуне критеријуме за чланство у зони Шенгена.

Европа је поносна на своју дугу традицију срдачног пријема странаца и хуману спремност да понуди азил избјеглицама које бјеже од опасности и прогона. Владе ЕУ су данас суочене са неодложним решавањем проблема растућег броја имиграната, и легалних и нелегалних, у подручју без унутрашњих граница.

Владе земаља ЕУ договориле су се да ускладе своја правила како би се захтјеви за добијање азила обрађивали у складу с низом основних принципа који су на јединствен начин признати на цијелој територији Уније.

Оне су у 1999. године, као свој циљ предвидјеле усвајање заједничког поступка према азилантима и истог поступка према лицима која су добила азил у целој Унији. Усвојене су неке техничке мјере, као што су минимални стандарди за пријем оних који траже азил и за додјељивање статуса избјеглице.

Основан је Европски фонд за избеглице, са буџетом од 114 милиона евра годишње.

Упркос сарадњи широких мјера између националних влада, истинска политика азила и имиграциона политика још увек треба да добије своје мјесто.