Приредио: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 10. ОКТОБРА (СРНА) - Упркос томе што испуњавају услове чланства, Исланд, Норвешка, Швајцарска и Лихтенштајн нису чланице ЕУ зато што је јавно мњење у овим земљама тренутно против приступања.

Политичка ситуација у Бјелорусији и стратешки положај Молдавије и даље представљу проблем. Јасно је да би чланство Русије произвело неприхватљив дисбаланс у Европској унији, како политички тако и географски - сматра Фонтен.

Тренутно важећа правила чланства, дефинисана Уговором из Нице 2003. године, одређују институционални оквир за Унију од максималних 27 чланица. Прелазак преко овог броја захтијевао би нови споразум међу владама о односима између држава чланица у оквиру институција.

Способност Уније да функционише у складу са основним принципима Уговора (види поглавље 4: Како функционише ЕУ) биће теже уколико буде више од 30 земаља. Процедуре одлучивања би морале да се темељно преиспитају, како би се избјегла опструкција и како би се ЕУ омогућило да задржи способност дјеловања.

Постоје затим осјетљива питања - као што је употреба званичних језика.

Чланство Бугарске и Румуније довело је број званичних језика до цифре 23. Увећање ЕУ не смије да доведе до тога да обични људи помисле да њихов национални и регионални идентитет ишчезава унутар стандардизоване ЕУ.

ЕУ има двије паралелне политике за регулисање својих односа са сусједним земљама у зависности од тога да ли оне јесу или нису на актуелној листи потенцијалних кандидата.

Споразуми о стабилизацији и придруживању отварају могућност некој земљи да постане кандидат за чланство у ЕУ на крају процеса преговарања.

Први такви споразуми били су са Хрватском и Бившом Југословенском Републиком Македонијом (БЈРМ). Услиједили су преговори са Албанијом. Остали потенцијални кандидати у овом контексту су БиХ, Црна Гора и Србија.

У складу са својом политиком сусједства ЕУ има споразуме о трговини и сарадњи са земљама које нису чланице - земљама у јужном Медитерану и на јужном Кавказу, као и са земљама источне Европе, чији будући односи са Европском унијом остају нејасни.

Министарски савјет ЕУ, који представља земље чланице, главни је орган за доношење одлука у ЕУ. Када се састаје на нивоу шефа држава или влада, постаје Европски савјет чија је улога да ЕУ даје политичке смјернице у кључним питањима.

Европски парламент, који представља народ, дијели законодавну и буџетну власт са Савјетом ЕУ.

Европска комисија, која заступа заједнички интерес ЕУ, представља главни извршни орган. Она има право да предлаже законе и стара се о исправном провођењу политика ЕУ.

Европска унија представља више од конфедерације земаља, али није федерална држава. Она је, у ствари, нови тип структуре који не потпада ни под једну традиционалну законску категорију.

Њен политички систем је историјски јединствен и непрестано се развија већ више од 50 година - закључује Фонтен.